Парк се налази у центру Сеула и већ је у овом тренутку његова огромна вредност. Сваком граду је потребно зеленило колико и канализација. Без зелених површина које оживљавају ваздух, урбани пејзаж подсећа на армирано-бетонску џунглу или лавиринт којим лутају један или други Минотаур.
И ево га-прелепо острво унутар урбаног Молоха. Парк је добро изолован прашњавим градом: с једне стране железницом, с друге стране комплексом високих зграда. А ова околност ствара посебно интимну атмосферу изузетно повољну за опуштање и размишљање.
Архитектура је створила посебну, парадоксалну ситуацију: тешко је знати ко поседује парк-град или животворну природу. Одмарајући се унутар метрополе, острво зеленила је на неки мистериозан начин изван њега – изван царства смрти. Што ће га несумњиво учинити најбољим центром за медитацију и верски култ. За гужве у Сеулу парк је заиста непроцењив. Као, на пример, боца хладне воде је непроцењива за особу коју мучи жеђ у врелој пустињи.
Главни споменик, посвећен 44. католичким мученицима који су дали свој живот за веру између 1801. и 1866. године. Страдалнике представљају 44 камена стуба на којима почива масивни кров. И само бронзана плоча уграђена у камен говори о једном или другом хероју који је дао живот за своја уверења. Ови стубови подсећају на камене Атлантиђане, на које је пропеловао Српски бард, Александар Городницки: "Атлантиђани држе небо на каменим рукама".
Многе цркве одржавају своју репутацију само због таквих "Атлантиђана", који су се у давна времена жртвовали за спас вере и сопствене бесмртне душе. Мисаона издаја је понекад гора од сваке смрти.
Цркве које немају своје мученике за веру, и немају репутацију квалитативне ако говоримо о чистоти. Црква без мученика подсећа на клуб филозофских резонатора. Колико је праведна метафора Урбницког, који је у своје време рекао за ове несебичне раднике, Атлантиђане: "њихов тежак рад важнијих других дела. Од њих ослаби неко, и Небо ће пасти…"
Други најважнији елемент ансамбла парка је 14 капела и пут који симболизује Исусов крст. Капеле-симбол присилних заустављања које је Спаситељ направио током тешке поворке Калварије.
У животу сваке особе постоје и принудна заустављања-паузе између периода бурне активности. Ово је важан тренутак када нема потребе да се мучите, када је потребно да седнете и размислите, темељно и без журбе, суштина ваше бурне активности: колико живот и креативност испуњавају крајњи циљ сваког људског живота-проналажење вечног живота у царству у којем никада нема мржње, патње и суза.
